Princip rada ventilatora je zasnovan na teoriji prenosa kinetičke energije u mehanici fluida. Kada se radno kolo rotira velikom brzinom pokretano motorom, lopatice razmjenjuju zamah s molekulima plina. Pod djelovanjem centrifugalne sile, plin se izbacuje duž vanjske ivice radnog kola, formirajući protok zraka pod visokim{2}}pritiskom.
Ovaj proces konverzije energije slijedi Bernoullijevu jednačinu, koja kaže da je zbir kinetičke energije i energije statičkog pritiska očuvan. U poređenju sa običnim ventilatorima, puhači efikasno pretvaraju kinetičku energiju gasa u energiju pritiska kroz posebno dizajniranu spiralnu strukturu. Tipičan raspon pritiska može doseći 0,1-1,5 kgf/cm², što je ključno za njegovu sposobnost da isporučuje zrak na velike udaljenosti.
Moderni puhači koriste trodimenzionalnu teoriju protoka za optimizaciju dizajna radnog kola, a kroz CFD (Computational Fluid Dynamics) simulaciju, efikasnost je poboljšana na preko 85%. Uzimajući za primjer određenu marku centrifugalnog ventilatora, on koristi nazad-zakrivljeni impeler od aluminijumske legure, koji može generirati pritisak vjetra od 10 kPa pri brzini od 2900 o/min, uz kontrolu buke ispod 75 decibela. Ovaj precizan dizajn omogućava puhalu da daleko nadmaši tradicionalnu opremu za ventilaciju u smislu energetske efikasnosti.
